Судбина и коментари

ЗОРКА КАРАЂОРЂЕВИЋ (ПЕТРОВИЋ), ПРИНЦЕЗА ЦРНЕ ГОРЕ И КНЕГИЊА СРБИЈЕ
Мост у срцу племенитом
Из Русије, са школовања, кћерка великог српског владара и песника у очима је донела одбљеске златних купола и друкчији осећај за време. Са родних планина, одакле се може додирнути небо, видела је далеко. Знала је шта чини, и смешила се. Петра је препознала и заволела. Увезала је собом два тока српске нововековне историје, да опет буду један. Данас, они који су изневерили све оца јој понекад и помену, али се не смеју сећати ње

Пише: Христина Пламенац

„Заиста, нисам се уморио од живота, већ од овог... животарења.” Размишљајући, заваљен у стару удобну фотељу, Петар уморно погледа на сат. Часовник на паришком тргу управо је откуцао 18:00. Сљедећег дана се спаковао и кренуо пут Цетиња, и сам изненађен том одлуком.
Била му је четрдесета. Путовао је по Европи, из града у град, праћен причама са двора Милана Обреновића, што истинитим, што лажним, на ивици сиромаштва, покушавајући да пронађе себе и своје мјесто у историјским приликама тог времена. Некако, никада није себе видио као краља, али та наметнута идеја му је ипак пријала. Док се приближавао здању које Црногорци и данас воле да зову „Дворац краља Николе”, та идеја изгледала му је све стварнија и блискија.
Николи, познатом по доброј политици и дипломатији, ћерке су се вратиле са школовања из Русије. Отишле су наивно искрене, спремљене у црногорску ношњу, заплетених коса, а вратиле се напудерисане, намирисане, са перјем, шеширима, кашмирима, искусне, али не губећи ни за трен ону пристојност коју свака принцеза мора да има. Већ тада Књаз је знао да ће му ћерке у политици користити више него сви синови овога свијета.
Посматрајући их како се шепуре Цетињем, сјетио се првих година своје владавине и брака са кнегињом Миленом, којој бјеше само тринаест и по година када му је постала жена. Са шеснаест му је родила Зорку, омиљено му дијете, не само зато што је била прворођенче, већ и зато што је неодољиво подсјећала на оца. Велике црне очи, русе косе и изражене јагодице остављале су утисак меланхоличне али ауторитативне личности.
Дјетињство, до једанаесте године, Зорка је провела на Цетињу, искрено привржена родитељима. Тако је и понијела титулу „татин син”. Ипак, иако је ликом толико подсјећала на оца, карактером Зорка је била иста мајка, кнегиња Милена, која је по својој благости и бризи за људе била позната као „народна мајка”.

ВЈЕНЧАЊЕ И ДАНИ СРЕЋЕ

Петров долазак на Цетиње изазвао је велике реакције у Београду и Бечу, а ни Никола није био равнодушан: „Шта он ради овдје?!” О сусрету Зорке и Петра се не зна много. Да ли је тој вези пресудила љубав или политика, или и једно и друго? Извјесно је да се Петар као појава није могао примаћи своме брату Арсену, који је био ведра духа, стасит, бијелог тена. Петар је био мршав и карактером мирнији, али бистрих веселих очију, у којима је Зорка видјела читав свијет. Њен свијет. Видјела је себе поред њега, видјела је да је он тај који ће је учинити женом, мајком и краљицом, али је исто тако видјела и схватила ријечи свога оца: „Све што сија није злато, / нит’ је престо почивало, / вјеруј, дјете, тамо има / среће мало ил’ нимало. / Бљесак круне често крије / трње које под њом ниче, / савршено срећног краља / не познасмо ни из приче...” Вјероватно јој се зато Петар и свидио, он је био савршено несрећан краљ. А и био је изузетно пажљив према њој, прави џентлмен: „Изволите... љубим руке, госпо драга... желите ли нешто?” Нико је никада раније није питао жели ли нешто.
Откада се вратила из Русије све слободно вријеме проводила је јашући. То су били тренуци када се осјећала слободна, сама и своја. Када је Петар пожелио да јој се придружи, није јој сметало.
– Треба ли Вам помоћ? – питао је док је покушавала да узјаше коња.
– Не, сама ћу! – рекла је, у истом тренутку схвативши да је то погрешан одговор, и да се од принцезе увијек очекује да други раде за њу. Стидљиво му је пружила руку. Тако су се цетињске шетње претвориле у просидбу, а онај од кога се очекивало да каже судбоносно „да” био је уствари књаз Никола.
Свадба к’о свадба, само што је краљевска. Вјенчање је обављено у Цетињском манастиру, а чинодејствовао је митрополит Висарион (Љубиша). Постављена је трпеза за двије хиљаде гостију, дипломатски кор и представнике страних сила. У подножју Ловћена се скупило све што је могло да се креће и сјатило пред манастир. Истог дана, праћени општенародним клицањем и весељем, младенци су отпутовали у Париз. То су били дани среће.

А ПОТОМЦИ ЗАВЈЕТ ПОГАЗИШЕ

Сљедеће године у октобру родила им се ћерка Јелена, а послије двије године и Милена, која је преминула након годину и осам мјесеци. Зорка се од губитка дјетета никада није опоравила. По црногорском обичају, више никада није скинула црнину. Послије само неколико мјесеци на свијет је донијела кнежевића Ђорђа, а годину дана касније и Александра. Срећа што је мужу подарила насљедника и вјечита жал за умрлим дјететом смјењивали су се на њеном лицу, док се стално и изнова сјећала очевих ријечи: „... Но је срећа, синко, права, / кад се може у свом куту, / радит мирно, ходит људски, / по светоме Божјем путу.” Те ријечи падале су јој као мелем на рану.
Изморена мужевљевим идеалима, сталном трком за престо, свој мир проналазила је у помагању сиромашнима, оснивању културних установа и, наравно, смијеху своје дјеце који се орио кућом. С друге стране, Петар, од када је Зорка остала први пут трудна, није имао мира. Његова превелика брига у њој је рађала сумњу. А од Петра, по природи ћудљивог, није могла извући ни ријечи. Прича се да је разлог томе предсказање неке жене из Беча, која је Петру прорекла срећну будућност, као и да ће постати краљ, али да ће му жена умријети на порођају. Двије године након рођења Александра, Зорка је родила кнежевића Андрију. Убрзо послије порођаја она се разбољела од перитонита и умрла, а мало послије ње и тек рођени кнежевић.
Како су у тренутку њене смрти у кући били само она и Петар, по народу су почеле да круже гласине. Док се шетала дворском баштом, над њом је три пута закукала кукавица. Једна старија жена је послије упозорила укућане да се чувају, јер ће умријети три члана Зоркине куће. Прво је умро њен дјевер, Петров брат Ђорђе, затим Зорка, а потом и млађани Андрија. По народу се говоркало да је Петар Зорку, у свађи, гурнуо низ степенице. С друге стране, причало се да је умрла с ријечима на уснама: „Биће краљ!”
И заиста, тринаест година касније, 1903, њен отац Никола Први честитао је зету Петру Првом долазак на престо сљедећом депешом: „Наше једномишље и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вјечито и нераздељиво братство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство пред престолом Вишњег моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супруге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове.”
Деценијама касније, синови су се ипак растали, на начин којим се очеви никако не би поносили. А лик принцезе црногорске и кнегиње србијанске, жене краља-ослободиоца и мајке краља-ујединитеља, изгледа, потпуно је заборављен.
Да ли је?

***

У зору, под снијегом
Рођена је крајем децембра, на Цетињу је данима падао снијег, небо се саставило са земљом, а у првом броју Орлића излази пјесма Јована Сундечића, кога је краљ Никола позвао на Цетиње да буде уредник прве публикације тог годишњака: „Зори, зори бјела зора. / Првим сњегом сваколика, / одјела се Црна Гора, / свег Словенског Југа дика...”

***

Упркос свему
Читав свијет био је против овог брака. Аустро-Угарска је видјела завјеру против ње, а за Србију је то значило пад обреновићке династије. Међутим, постоје приче да је Никола понудио Милану Обреновићу кумство. Кажу да је овај добио нервни напад. На крају је руски цар кумовао у лику свог изасланика грофа Орлова Денисова.